PARADOKSIJA: Kako se u Srbiji gubi nevinost! (video) 18+
Dating > PARADOKSIJA: Kako se u Srbiji gubi nevinost! (video) 18+
Last updated
Dating > PARADOKSIJA: Kako se u Srbiji gubi nevinost! (video) 18+
Last updated
Click here: ※ PARADOKSIJA: Kako se u Srbiji gubi nevinost! (video) 18+ ※ ♥ PARADOKSIJA: Kako se u Srbiji gubi nevinost! (video) 18+
Koe be nismo u pravu? Kajsija, domaća, neto tri deci. Neki su od njih imali uz sebe raspela, neki Bibliju, neki Kuran, a jedan je imao i venac belog luka. Ako se ne vrnemo u nedelju, ja pa će vi pa pišem ako nađem neku artiju.
Nekako sam se uplašila da bi napadač, voajer, šta li je, mogao da čuje to moje srce i da mi otkrije položaj. Prošle nedelje samo je dva puta padala kiša - prvi put je trajalo 3 dana, a sledeci put 4. Ali Frank Feldman je sve radio kako treba. Kuca je prelepa, imamo cak i veš mašinu, ali ne znam da li radi. Kako se zove peta ćerka? Bila sam ponosna na sebe, pobedila sam svoj sopstveni strah i zajebala manijaka, beat that! Totalno je mrak, strah me da gledam, plašim se. Nakon duže vreme u Leskovac se pojavio novi umetnik. Pa, i ja ga tupim ovde već redovima i redovima, a ništa ne činim. Ljudi, stražari, i ove i one vojske, zaprepašćeno su posmatrali našu mamu kako prelazi preko barikada, preko reka, sve u našem belom gofu dvojci, kliše opet. Pamtio je svaciji rodjendan. Svi smo kao deca, manje više bili izloženi po školama jednoj vrsti mobinga.
Grk u čudu, pita ga odakle mu sve to, a srbin njemu: S:Jel vidiš ovaj autoput G:Ne vidim, gde??? Na cvetnoj livadi punoj makova. Utego se ko fića pred tehnički pregled.
- I, desilo se to da sam tražila povod da nemam razlog da se vraćam na Twitter, što povlači drastične mere, npr. Srbija Hrvatska Auuuuuu… ma ne morate ništa da mi kažete, vi ste nevjernici, grešnici…, idete u pakao obojica.
Četiri meseca nisam pisala na blogu. Istina je da sam popustila sa koncentracijom. Istina je da su se desile neke stvari koje su me pomerile iz koloseka, jer ipak ovaj blog čitaju akteri, kako komedija, tako i drama u mom životu. U suštini, kao poptuni anonimus piskarala sam svoje subjektivne doživljaje, ovoga ili onoga, i sad odjednom, što više ljudi koje znaš, zna za tvoj blog, nije više to - to. Blog mi je uvek služio kao jedna vrsta filtera. Jednostavno, previše se toga nagomilalo, nakotilo, učaurilo, mnogo se pisalo, prežvakano je milijardu tema, jedino, ne mogu da pišem o nečemu prema čemu sam ravnodušna. Svet je prezasićen, mediji su postali jedan ogroman ambis raznoraznih govana koja te navode da klikćeš, da bi im doneo posetu. Danas je najbitnije, čvrsto stojim iza ovoga, kako da filtriraš sve informacije. Upoznala sam mnogo finih ljudi, neki su realni, neki treba da postanu. Istina je da nema nazad u doba kaseta, dobre muzike, nekih drugačijih moralnih vrednosti, koje nisu pare i slava. Možda sam previše old school ili emo, ali sve to me boli. Vaspitavan si da budeš pošten i iskren u ovom novom svetu u kojem je sisa imperativ za klik, novac za sreću, ljudi se gnušaju bliskosti, svaka emocija je okarakterisana kao nepotrebna. Postoje oni momenti kad se osećate kao da ste doživeli neko prosvetljenje jer ste saznali nešto mnogo važno, za čim niste možda svesno tragali, ali vas je mučilo u svim životnim segmentima. Tako, naletim na neki Zorana Milivojevića sasvim slučajno, i ispostavi se da sam se pronašla u celini. Eto, koliko su slučajnosti važne, a ponekad i presudne za naš razvoj i životni put. Važne su, jer njima ne možemo da upravljamo, a ipak nam, na neki način, donesu promenu. A, zamislite kada bismo svesno mogli da menjamo stvari, samo vodeći se sopstvenom željom? Dakle, recimo da ceo život imam problem sa istrajnošću. To je ona stvar, kad ste uporni, pa šta košta da košta, vi ostvarite sebi cilj koji ste zacrtali. Ostvarujem ih ja, ali uglavnom one ciljeve koje nisam zacrtala, nego su se, eto, tu nekako spontano našli. I za to mi treba ekstremni poticaj, bankrot, euforija ili neka down faza. Da mi srpski nije maternji, pa ajde i da razumem zašto ne primećujem razliku, međutim, želju je sasvim normalno i legitimno imati, iako volja ne postoji. Može želja da bude toliko jaka, ali ako volja nije, džaba sve. Sa druge strane, ne možete imati volju, ako pre toga nemate želju. Želja je, pre svega, emocija koja nas navodi na određeni cilj. Primera radi, želim da imam trbušnjake. Ali, hopla, tu nailazim na poteškoće. Kao prvo, moram sebi da odredim da svaki dan nađem vremena za set vežbi. Ko će svaki dan i ko će stalno imati upalu mišića posle toga? I tu se suočavam sa problemom i zaboravljam na svoj cilj. Bukvalno, posustajem i gubim želju i volju ili odlažem rad na tom cilju. I složićete se svi, to je tzv. Javiće se želja ponovo, možda kad upala prođe, ali i izgubiće se sasvim sigurno opet čim se pojavi nova prepreka. Pobogu, kako mogu tako lako da odustanem od rada na svom cilju? I kako to moj rođeni mozak može toliko da me obmane da mi čak izbije i želju? Ne osećam želju, trenutno ili ne znam šta želim. Možda ne želim to, hajde da probam nešto drugo. I tako, menjaš sportove, discipline, hobije i ne pronalaziš se ni u čemu, jer se prebrzo smoriš ili teškim rečima: odustaješ jer sam sebe ubediš da to ne želiš. Možeš i sebe ceo život da ubeđuješ da imaš poremećaj pažnje, poremećaj koncentracije, istina je da nemaš volje. Ta stvar sa željom je, zapravo, može se reći - putokaz ka cilju. A, imam milijardu želja i nijedan cilj. To su sve apstraktni ciljevi koji se ponekad, ali samo ponekad pretvore u nešto konkretnije, tipa, želim da imam para - moram da imam posao - koji posao? I tu se izgubim. Onda smo već pripremljeni, jer najbitnije je rešiti konflikt u sebi. Za istrajnost nam je potrebna druga teška reč - volja. Ona podrazumeva samokontrolu, doslednost i disciplinu. Dakle, ja ću svaki dan da odradim taj set vežbi, stisnuću zube, iako ne osećam želju trenutno ili me ovaj gore moj opet zajebava i obmanjuje - ali, odustajanja nema! Volju je mnogo teže upregnuti jer podrazumeva i one pozitivne i one negativne aspekte rada na željenom cilju, ali je zato i postignut cilj slađi i trajniji. Ciljevi nam se ponekad izgube iz vida, jer ne osećamo više želju za njihovo ostvarivanje, a želju ne osećamo, jer smo poklekli pred poteškoćama, odnosno, nismo uspeli da upregnemo volju. Ako ste čitali tekst , znaćete da je nedostatak volje krivac za ostajanje u udobnim, ali neželjenim situacijama. Jaka volja - jak karakter. Slaba volja - slab karakter. Volja se trenira, a ciljeve ostvaruju samo uporni. Soba je odisala nekom čudnom mirnoćom. Na prozorima su stajale saksije sa belim i roza ciklamama, koje je dobio od majke na poklon za useljenje. Zavese behu karirane i skupljene po sredini, kao u starim filmovima sa Liz Tejlor. Ona je volela da kuva. Spremala je često specijalitete od ribe i morskih plodova. Umela je da ga zavede svojim kulinarskim umećem. Uz večeru bi slušali laganu brazilsku muziku i pili skupa francuska vina. Noću bi raspreli priče o tome kako su stari Sumeri umeli da se orjentišu pomoću zvezda, ko su bili prvi astrolozi i kako su ljudi nekoć premeravali zemlju. Voleli su da pričaju o svemu. U pauzama između dva seksa ona bi odlazila da donese činiju sa sladoledom i sveže naseckanim voćem. Obožavali su jedno drugo. Davali su se nesebično. Mislili su da je najvažnije da se troše, onako poročki i razuzdano. Spajala ih je zajednička ljubav prema svetskim filozofijama. Umeli su da podele znanje jedno sa drugim. Ona je posebno imala dar da se uživi u antičke likove. On je bio taj koji je realno sagledavao sve stvari i činjenice. Jutrom bi se budili u beloj posteljini okupani suncem. On je ustajao da stavi kafu, a ona da časkom sleti do pekare po sveže kroasane. Doručak i višečasovno ispijanje kafe. Na cvetnoj livadi punoj makova. Tog prelepog cveća koje izaziva glavobolju, baš kako je i njihova harmonična i savršena veza izazivala dosadu i monotoniju. Filozofski razgovori su presahnuli. Tela su im bila još dve hladne ledenice koje su čekale da budu otkinute ili otopljene. Vetar je odneo sve. Zanjihao zavese, porušio ciklame, ugasio sveće i plamen. Sad su negde drugde. Ona bez njega i on bez nje. Znate onaj osećaj kada bi da probate neke opasne i zabranjene stvari, tj. Često bih pitala ćaleta da mi da da opalim jedan metak iz pištolja, ali nikad se nisam usuđivala da stvarno pucam, jer, ovo je do zla boga smešan razlog, plašila sam se da će da mi popucaju bubne opne. Eto, da sam tada imala tampone za uši, možda bih postala prvakinja države u gađanju. Šalu na stranu, zapravo od tada, pa do danas, pet država sam promenila, tako da bi bilo upitno koje države. O tom, potom, to nije tema ovog posta. Htela sam da vam opišem jedan istinit događaj u vreme kada sam imala nekih četrnaest godinica. Simpatična pričica, koja je mogla da završi svakako. Naime, te večeri sam ostala sama kod kuće i pozvala komšinicu da zajedno odgledamo film. Kad je film završio, komšinica je otišla svojoj kući, a ja sam ostala sama. Otišla sam u kupatilo da obavim svoju večernju toaletu pre spavanja. Pošto je bilo leto, prozor od kupatila je bio širom otvoren i mogli su se čuti zrikavci ili cvrčci, nikad ne znam razliku. Taman sam stavila pastu za zube na četkicu i uputila pogled ka otvorenom prozoru i ugledah PRSTE! Mesnate prste muškarca kako se pridržavaju za sims prozora sa spoljašnje strane. Ne umem da opišem taj nivo stresa u tom momentu. Znam da sam istrčala iz kupatila i pravac u orman gde je ćale držao pušku. Eto, devojčica od četrnaest leta je znala gde je puška i da se puška zvala papovka. Uzeh pušku i pravac kupatilo da - zatvorim prozor njome. Scena kao iz akcionih filmova, samo što ovu scenu režiram ja i moj potencijalni zlikovac. Ne znam da li ste ikad čuli srce kako udara? Ne tuđe, nego svoje. Ne osetili - nego baš čuli. To veče, kako sam zatvorila prozor od kupatila i zatim vrata. Stajala sam sa repetiranom papovkom nasred hodnika i slušala eho svog sopstvenog srca. Nekako sam se uplašila da bi napadač, voajer, šta li je, mogao da čuje to moje srce i da mi otkrije položaj. Ipak, usudila sam se da iskoračim iz tog vražjeg hodnika i otvorim ulazna vrata, prvo signalizirajući da sam u opasnosti ritmičnim paljenjem i gašenjem spoljašnjeg svetla. Komšije su, nažalost, spavale dubokim snom i niko nije mogao da nasluti da se kod mene odvija drama. Niko se nije odazivao, ništa se nije čulo. Naravno, sve je to bilo samo da se manijak uplaši i počne da beži. Jer, i ja sam bila uplašena svoje senke, koliko god hrabro delovala u tom jedinstvenom momentu. Za svaki slučaj, spustila sam sve roletne po kući, jer ako je manijak baš uporan, može da skoči na terasu razbije prozor i uleti mi u sobu dok spavam. Legla sam da spavam. Napolju su se i dalje mogli čuti zrikavci ili cvrčci. Moja puška spasiteljka stajala je pored kreveta, repetirana i prazna. To da je prazna, znala sam od prvog momenta, ali manijak to nije mogao znati. Bila sam ponosna na sebe, pobedila sam svoj sopstveni strah i zajebala manijaka, beat that! Te večeri, sve je izgledalo tiho, listovi kajsije lelujali su na vetru, kokoške su otišle na spavanje, guska je doletala šireći krila pod terasu. Uvek smo joj bacali nešto i ona je bila zahvalna na svemu. Skoro pa je bila dresirana, umela je da sa kraja dvorišta protutnji do terase po parče hleba. Naša trudna siva tigrasta maca je zauzela, kao i obično, svoju omiljenu stolicu u trpezariji i prela kao da je vreme stalo. Negde u daljini se puškaralo, ali to već nije bilo ništa neobično. To jutro sam ustala, otišla po hleb i vraćajući se, proletela mi je jedna granata iznad glave. Bio je policijski čas. Ipak, bolje nego da se sručila na mene i moju glavu, ili, ne daj Bože, jučerašnji hleb koji sam nosila u kesi. Jedan običan, miran dan u ratno doba. Ne znam kako to ni da opišem. Policijski časovi, prazni rafovi, deca po parkiću, uzbune, trčanje kući, restrikcije struje, očevi na položaju. Ponekad neka priredba u školi, neki film u bioskopu, neki šamar zbog ukradenog poljupca kojim sam častila svog udvarača. Pili smo bambus na litre, iako smo bili maloletni. Dečaci su mirisali na zelenu Maliciju, nosili kappa trenerke i makserice. Devojčice bodi, helanke i duboke čizme. Animal print je bio u modi. Idemo dalje da se ne odvučem od teme. Uveče je nestalo struje. Ili je nije ni bilo, ne mogu da se setim. Počele su uzbune, i kontali smo, ma još jedna od mnogih dosadnih histeričnih protiv - štagod sirena. Smorili smo se i nismo imali više ni osećaj za strah. Međutim, majka nas je potrpala u podrum to veče. Mislim da je to bilo prvi put da smo zvrljili u podrumu uz radio Petrovu Goru, koji smo priključili na diode od akumulatora. Na radiju su puštali rodoljubne, borbene, četničke, krajiške, patriotske, svakakve pesme. Pevali smo u glas, u stvari, znali smo ih napamet i možda nam je bio pun kurac tih pesama, ali masa talasa i ponese. No, dobro, dakle, javljali su na svakih par minuta radosne vesti kako naši napreduju i kako je sve ok i nema potrebe da se uzrujavamo - sve je pod kontrolom. Kao u nekom lošem filmu, u kojem se avion ruši, a pilot patetično umiruje putnike. U tom svom sranju još sam morala i da procurim. Da, iz podruma sam se izvukla, otišla polagano u WC uz baterijsku lampu i... Super, baš mi je to trebalo. Napolju je nebo gorelo divnim narančasto-crvenim sjajem. Ušli smo u kola. Mačka osta trudna pred porođaj, kokoške u kokošinjcu i s njima naša snežno - bela guska. I mojih 200 DM koje sam zaboravila negde među knjigama, kao poklon od tetaka iz Nemačke. Ćale je bio negde u ratnoj zoni, Bog zna gde. Supruga je rešila da ga očajnički traži, i s nama u kolima. Što se kaže: Hrabre i Bog čuva. Ljudi, stražari, i ove i one vojske, zaprepašćeno su posmatrali našu mamu kako prelazi preko barikada, preko reka, sve u našem belom gofu dvojci, kliše opet. Ali, devedesete su bile, i Željko Šašić i Ivan, sve je to zvrjalo u kolima, samo da se ne čuju granate i rat napolju. Nekako smo uspeli da dobijemo informaciju gde nam se nalazi glava kuće. I mogli smo da se vratimo na... Boleo me stomak, ubijao me. Bila sam kao preparirana. Ali postojali su prioriteti i važno je bilo izvući glavu. Ko sad može da misli na bilo šta drugo, osim na goli život? Ne znam koji instinkt je majka imala da nas je izvukla, može se reći u poslednji čas iz podruma, jer most su srušili i ne bismo se mogli više kretati prema Bosni, tj. Negde u nečemu, sa nekim ljudima u nekoj opasnosti. Posle podne, negde oko četiri sata, ugledasmo ćaleta. Majka je morala da vozi trudnicu u devetom mesecu, jer je njen muž, a tatin prijatelj, vozio svoju majku i decu. Ali, koga, kako, šta, povesti gde? Nekuda, važno samo da se ide. Ionako je sve otišlo u kurac. Nekim prećutnim kodeksom sve se zna, a opet svi se kao čude i pitaju. Tata je vozio mene i brata i jednu bakicu što je kukala da nema ko da je poveze. Ja sam sedela napred jer me je boleo stomak. Bakica i brat pozadi i nešto malo sirotinje od stvari, ne znam ni šta, a nije ni bitno. Krenusmo, ali bukvalno na put bez povratka. Prašinala se makadamska cesta, ugledala sam nekoliko školskih drugarica u kolima iza naših. I tada mi je postalo jasno. Tek tada sam se probudila iz anestezije i počela da plačem. Nema drugara, nema kuće, nema mlina, nema grobova gde su baba i deda sahranjeni. Nema ništa više, nikad više, odlazimo zauvek! Vozimo se kroz Bosnu. I tako ceo put. Ljudi nam nude vode, negde čak i hleba, poljske toalete. Ostaju, krste se i gledaju nas sažaljivo. Ma, i nije mi bitno što curim, nek' procurim, sve mi je svejedno. Važno da smo živi i zdravi. Srećem svoju najbolju drugaricu u nekom mestu, Dvor na Uni. Oni su na traktoru. Izgubili smo mamu, negde su skrenuli nekim drugim putem. Jedna kolona je bombardovana. O, moj Bože, samo da su živi. Negde u Bosni granatiranje. Ćale vozi 180 na sat, ne znam ni sama kako uspeva. Otkud uopšte mesta na putu? Iskačemo iz kola, bežimo u livade. Tuku se naši s njihovima, njihovi protiv njihovih. Počinjem da plačem, da histerišem, gubim kontrolu nad živcima. Srećom tu je neka random baka da mi opali šamarčinu, jer tako se to valjda radi kad neko upadne u stanje šoka, transa. Šamar me otrežnjava, još malo, još malo, zaboravi na sve, samo da izvučemo glave odatle. I da je mama živa. Trči, pali kola i beži. I još nekoliko puta samo zalegali u neke livade. I još nekoliko puta gas i konačno RAČA. Prolaz u Srbiju, u slobodan deo - bez rata. Drugu republiku, državu, šta god. Pitamo policajce da li je prošao jedan pozlaćeni golf kec sa trudnicom unutra. I u njemu mama! Dugo se na ovom blogu nije nešto kuvalo, pa rekoh, vreme je da vas počastim jednim receptom u ovim vrućim letnjim danima. Danas sam spremala salatu od leptirića ili farfala na italijanskom. Skuvati leptiriće, 10 minuta al dente u slanoj vodi. Kad su kuvani, poprskati ih ladnom vodom iz slavine - kako se ne bi slepili. Sastojke sosa izmiksati dok se ne dobije glatka ujednačena masa. Iseckati mocarelu sitno po dužini, pomešati sa leptirićima, salamom, paradajzom, maslinama i vlascem. Preliti pesto sos preko toga i posuti prženim pinjolima. Je li slobodno, može da se uđe? Naravno, ovi ljudi čekaju ispred drugih vrata. A, vi, koja vas je muka dovela do mene? Da li ste uspeli? Opišite mi kakva je to šuma. Zatekla sam se tu, jednostavno. Totalno je mrak, strah me da gledam, plašim se. Možda da ostanem da stojim dok mi nešto ne da znak. Vi ste tu i ne postoji ništa sem meseca. Neće se desiti ništa jer stojite. Ne znam odakle sam došla i plašim se da se ne vratim i prođem sve što sam prošla. Vi imate taj uticaj. Pokušajte s drugom rukom. Da li ste čuli nešto? Isto s leve strane. Tu je gusta šuma. Nema meseca, nema svetla, nema ničega. Možda bolje da se vratim? Ovo postaje sve opasnije. Jedino, kuda ćete onda? Da stojite i čekate znak? Opet sam udarila u nešto. Udobno je, mogla bih da se odmorim i razmislim. Možda je od krtice. Ha, čini mi se kao da postaje svetlije. Nazirem neke obrise u daljini. Ne čujem, ne osetim, nije mi interesantno. Ovaj put zaplela mi se grana u kosu. Moram da je se oslobodim. Šta ćete sa njom? Držaću je u ruci. Nije li vam već dovoljno zabavno? Ne mogu dalje, nešto mi ne da. Ne znam šta je, kameno je i hladno je. Ima rupu u sredini. Baciću šišarku u rupu. Bućnulo je u vodu. Ipak izgleda pitomo ovde, nije totalna divljina. Napipala sam nešto toplo. Hm, ne čuje, spava. Možda je i ono stalo da se odmori. Sačekaću da se probudi. Evo ga, budi se. Ne čujem ga više! Neujednačeno je, - A vaše? Samo nešto da proverim? Verovali ili ne, ja sam tek pre neki dan od jedne drugarice saznala za taj izraz. Prvo sam se pitala, da li se konfor piše sa N ili sa M, onda sam malo guglala i naletela na svakakve slike i objašnjenja. Po nekom pravilu, možda bi ipak trebalo da se piše sa M, jer je kud i kamo lepše za izgovor, a i izgleda estetskije. I šta je to zona konfora? Nešto udobno, fino, sigurno, poznato? I dok tako kucketam, znam kada će ventilator mog šestogodišnjeg laptopa da počne da duva, znam i kad će da prestane, a znam i da me užasno nervira. Isto tako, znam da će svaki dan u četiri sata avira da se apdejtuje kao da rađa šestorke i onda će izaći taj prozorčić na koji treba da kliknem - ok. Takođe, znam i kad cimerka ulazi u sobu da će kaiševi zakačeni za vrata da udare tačno četiri puta, pre nego što ih zatvori. Cimer će, uz doručak, uvek da pravi iste zvukove čašom o sto, jer čovek voli da pije sokiće dok jede. Komšije će da zatvore ulazna vrata kao da su vrata od YUGA. Čak i njihov debeli žuti mačak će dva puta zamjaukati pre nego ga puste u stan. Oh, bože, ozbiljno, zar samo ja primećujem te sitnice oko sebe? Ne znam šta meni bi da kažem da je gnezdo, samo zato što je udobno. Pa i u kavezu može da bude udobno. I onom liku što je osuđen na par godina zbog dilanja, ajd' nek bude da je dilanje droge. I on će sebi u ćeliji da namesti da mu bude udobno, prilagodiće se, svoje telo i svoj mozak na tu situaciju. On nema izbora baš. Ajde, imam volju, imam je, prokletstvo, imam i motivaciju, šta mi još fali? I ne ide glatko. Nikad ne ide glatko. I kome je to lako? Pogotovo onima kojima se mozak gasi jednom godišnje i to kad se komiraju od alkohola pa prebrojavaju fuge između pločica. A svi bismo da nema grešaka, da nema poteškoća, a želeli bismo da naučimo nešto od ovog života. I, evo, priznajem vama, dragi čitaoci, i baš me zabole, ako se nekome neće dopasti što će pročitati, ali meni je savršeno udobno i ja stagniram. I uzalud tražim tog doktora i babicu, nije vreme - dok nije vreme. Psihološki efekat kampanje sastoji se u tome da odvuče potencijalnog nasilnika da oplete po slabijoj polovini jer mu je servirala 'ladan kačamak ili mu je opeglala košulje na crtu, a on prezire crte. I naravno, da se podigne svest u narodu da: NIJE LEPO BITI ŽENE!. Idem da istabam onu moju rospiju da joj pokažem ko je muško i ko nosi gaće i podgaće. Izadži mi na crtu ako smeš. I gde je poenta? A mogu i da izaberem treću opciju i da ga hrabro objavim. Videćemo šta će biti do kraja. Uživela sam se u melodije , i sad bi to kao trebalo da me inspiriše da pišem. Pa, evo probaću neke gluposti, da ne pucam na komentare, na lajkove i na tvitove. Doduše, ako pratite ovaj blog, znaćete da mi to nikad nije ni bio cilj. Kad bih stvarno na njemu pisala šta osećam, a pre svega, šta mi se u životu dešava, pa to ne da bi bio bestseller, nego bi pokupio glavne nagrade. No, o tom, po tom, kad budem bila matora, pa budem imala mačku koja će da prede pored stare seljačke peći na drva, i ja zamišljeno gledala kako pada sneg. Možda se usudim da ispišem roman, a možda ga zafrljačim. Prokleti Tiersen, uvek me inspiriše da bulaznim gluposti. Sasula sam dva bela piva u sebe, drugarica je imala rođendan, nisam joj poklonila ništa, ne bih da bude neki krš od poklona, uvek sve poklone kupujem srcem i pažljivo odabrane. Kad dođe vreme, dobiće ga. Elem, Tiersen, vodi ljubav sa klavirom i u meni dotiče najfinije moždane sinapse, tera me da lupentam. Pre neki dan, sunčan, prelep, vozila sam biciklu 20 km u prirodu. Naletela sam na predivne predele, koji su odjednom postali tako poetični, neopisivo. I tu je zapravo, rezervat za ptice, i verovali ili ne, maltene na svakom drvetu postoji ptičja rezidencija i kućni broj. Totalno ludo, rekli bi Švabe. A, ja mislim da su oni ludi. Zar ljudi prave ptičje rezidencije? Ko tim pticama raznosi poštu? Neke imaju čak i mali balkon sa pogledom na obližnju močvaru. Kad smo kod močvare, ta moja mala kratka ruta bajsom, završila je sa očvarenim butinama. Zavozala sam se, nisam ni primetila da je sunce jako i da mi baca svoje laserske zrake direktno u kolena. Pa, nisam ni planirala uopšte da idem nekud, a pogotovo tako daleko. I tako, ne planiraš, dese ti se neke stvari, otkriješ neka nova područja, ptičje rezidencije npr. Nisam mogla dugo da izbivam van grada, morala sam da se nađem s jednim prijateljem na piću. Napisala sam mu: E, kasnim sat vremena, upravo uživam u prirodi van grada. Vraćala sam se nazad, zamišljajući kako je moj bajs odjednom postao pegaz, zaboravila sam na umor, na dupe koje me je bolelo od neudobnog sica, samo sam vozila i išla napred, sudarajući se povremeno sa rojevima vinskih mušica ili komaraca. Prokleti mali insekti, naješću se ih se i pre nego stignem da jedem pošteno. Došla sam kući, izvadila jogurt od lešnika iz frižidera i musli. Povadila sam na brzinu suvo grožđe i u sebi proklela osobu koja je došla na ideju da stavlja odvratne suve splačine među sve te divne pahuljice. Skinula sam mokar šorc od vožnje i obukla bermude. Idemo na piće u baštu pored Rajne. Pričao je kako je sreo svoju bivšu veliku ljubav, baš pre neki dan, tu na Rajni. Pitala sam ga kako je to podneo. Ima klinca, godinu dana, gurala je kolica. Nije znao da ima klinca. Pa, izgleda da je samohrana, prijatelji su mi rekli, nije se udala, eto, ima klinca, ja imam svoju devojku već dve godine, predivna osoba, nikad se nismo posvađali. Uvek me razume, uvek me diže kad sam skenjan, i ovo sam joj rekao, razumela je. Zaista, totalno nekomplikovana, ali Sara je Sara. Sara je ljubav, Sara je patnja. Sara nikad neće proći. Ah, pa nemoj tako, rekla sam. Sara je prošlost koja te je naučila da imaš lepu sadašnjost. Divno si ovo rekla, izustio je. Znam, rekla sam, ja sam genije. Odnekud je počelo da tutnji za početak utakmice. Prokleti fudbal, ne mogu da ga podnesem. Sve slabije sam čula svog sagovornika, mada to nije ni bitno, bitno je da smo pričali očima ispod naočara, malo ćutali, malo se kesečili. Ispijao je svoj sok od jabuke u krigli, a ja svoju fanta-kolu mešavinu. Došlo je i to poluvreme, hvala svecima. Odlučismo da ustanemo i krenemo, guraćemo bajseve. Sunce je još uvek bilo kao da nema nameru da zađe. Došli smo do biciklističkog mosta preko reke koji je bio u obliku luka, dakle zakrivljen, i morao si da prebaciš u niži prenos da bi se popeo. Zvuci su odjednom počeli da paraju vazduh oko nas. Pitali smo se, pa odakle, gde, kako? Nema zvučnika nigde, nema ekrana, nema ništa. U momentu smo, na sred tog zakrivljenog mosta, ugledali klavir i momka pod šeširom kako nabada Tiersena i temu iz Amelije Pulen. Bože, zapitala sam, kako je mogao toliku klavirčinu da nagura na most? Zbog čega bi neko to radio? Zbog par evrića koji će da kapnu u šubaru za sitni novac? Bio je neumoran, svirao je, vodio je ljubav sa dirkama ogromnog drvenog klavira. Zaljubljeni parovi su se ljubili. Neki su i prolazili, ne osvrćući se. Materijalisti, mislila sam u sebi. Prijatelj je snimao virtuoza na klaviru, mene i kapljice znoja koje su klizile među trepavice, narod koji je bio hipnotisan čarobnim momentom. I gde sam stala? I onda otišli, on svojoj ljubljenoj, ja svojoj nedovršenoj činiji s pahuljicama. Daklem poštivana publiko ja autorka ovog bloga je zgražena postupcima nekih čeonih ljudi zaduženih za obrazovanje naših učenika naime u stoji daćese pravopisne i gramatičke greške u pismenim zadatcima iz Srpskoga jezika tolerisati što je naravno za đake olakšavajuća okolost ali postavljase pitanje kako ćeta činjenica uticati na budući obrazovani profil dece.?! Evo, idem u ćošak! Nije da nisam imala vremena, ali neke stvari su bile prioritet. Prvo da se pohvalim, završila sam fakultet. Bila je to mukotrpna borba, posledica jedne odluke u životu kad si mlad i zelen, pa ne znaš šta i kako, ali to srce... Izgurala sam i to uspešno. Što se kaže: Nikad ne odustaj! Ali, šta sad, odustajala sam milijardu puta nešto i onda shvatiš - ma, nema odustajanja, stao si tu i tu se stalno vraćaš dok ne naučiš lekciju. Hardkor, znam, i koštalo me je mnogo živaca i eto, sad sam mnogo mudra postala, pod lupu da me staviš. Dobro, na neke odluke u životu ne možemo da utičemo. Neke odluke nam ukenja i izjalovi spoljašnji faktor, npr. I tek treba život da ti počne. Igraš se u pesku, s lutkama, s autićima, lopte, prve ljubavi - prva cigara - prvi poljubac. Krećeš u nekom pravcu, razvijaš se relativno normalno, stičeš afinitete prema npr. Roditelji treba da posmatraju decu u tom periodu, šta vole i šta žele, ali, pre svega, ti moraš da odlučiš šta ćeš da upišeš - jer od toga ti zavisi sledeća najvažnija odluka. Druga najvažnija odluka, pod pretpostavkom da nećeš da radiš u trafici i vraćaš žvaku za kusur: ŠTA UPISATI POSLE SREDNJE? Ako ti je život tekao nekim tokom i nije izdžunglašen spoljašnjim faktorima, trebalo bi da već znaš otprilike u kojem pravcu sve to ide. Pratiš jednu finu liniju, raduješ se da ćeš da radiš to što sad studiraš i sve teče fino. Mlad si čovek pun optimizma i entuzijazma. Još nedovoljno iskusan, indeed. Stojiš na pragu treće najvažnije odluke: POSAO. Ostati gde jesi, zadovoljiti se prosekom? Ali tu su i Iva i Tamara i Majko Majković i kul ti je sa njima, probaš tu da nađeš posao. Neki krš, ali svake subote možeš da ideš na pivo sa dobrim drugarima. Udobno ti je da gledaš život kako prolazi i drugi prave iskustva, a ti pišeš o njima i kao učiš. Četvrta odluka: SA KIM? Specifičnost ove odluke je što ne zavisi ni od jedne prethodno donešene. Znači: upisaću to, da bih posle mogao ovo, da bih mogao da radim ovo, da bih našao nekog s kim ću da zasnujem familiju jer on ima dobre gene i ja hoću da mi dete bude doktor nauka. Ova odluka nije moranje. Ova odluka je nagon, čist, iskonski. I njega ne možeš da zaustaviš, da kontrolišeš ili da ga zauzdaš. Da je deda baba - imao bi sise. Nećemo nikad znati šta bi bilo kad bi bilo, da sam ovo, da sam ono. To zbog čega se sad kaješ si u jednom trenutku stvarno želeo, i to je to. Treba kročiti u život, surovu džunglu, pripremljen potpuno, opasan i naoružan. Pa, i ja ga tupim ovde već redovima i redovima, a ništa ne činim. Zatim dolazi naša čuvena teniska ekipa. A gde je Zimonjić? Oni kao nisu bitni za srpski tenis? Zaboravila sam da pomenem da je Tadić. Sigurna sam da bi i britanska kraljica o'šla na sa'ranu Marejovom dedi, ipak je on zaslužan za mark.. U svakom slučaju, eto našeg BoTe par dana kasnije, čilog i vilog U zdravom telu - zdrav duh. Ma što ne ide da okopava kukuruz onim seljacima što nemaju goriva za traktor? Onda bi imao i ten i duh. Ali to je već agrarna politika, u nju ne pačam. Poslednji deo pesmice odnosi se na fudbal. Najvažniju sporednu stvar na svetu - kažu neki. Nego nije mi jasna jedna stvar. Nabrojali Bajern, Inter, Čelzi, Real, a nisu Zvezdu i Partizan? Pa šta je s mozgom? Kad će vam oprostiti navijači Partizana i Zvezde? Ima da vam polupaju čitav Youtube i da se slože u komentarima. A onda će biti smak sveta. Ili je već počeo? Bem' ga, smak Srbije već jeste. Ono što je mene prenerazilo jeste što Šampinjon ima ljudsku glavu i kikoće se kao da ga muče sredjnevekovnim metodama lizanjem soli sa tabana. Nakon ove slikovite scene Šampinjon pada kao pokošen i pretvara se u Šampinjon-juniora. I sad zamišljam sebe u toj situaciji. A, keks, sine to ti je... Bar, ja tako mislim. Ponestalo nam malo ženskih tema. Elem, pogled nam padne na mog vezanog roza Guderajta. Inače, ponos i dika za 10 evra. A sve mu radi. Doduše, zbog tog dinama me zaustavljaju ljudi i pitaju šta rkće tako. Ljudi, dinamo na zadnjem točku. Ne radi mu levi menjač. Lanac mu stoji na najmanjoj glavi od ove velike glave lančanika. I može on da menja, mogu i ja da vozim, ali nekako je to sporo. Mislim, ja znam baš. Uzme ona ključeve, šrafciger i opiči po šrafovima. Mislim to je samo ručica levog menjača, Ček' šta je to menjač? Šta je ručica menjača? Znam samo da je marke Šimano. I da tu desni služi za menjanje, levi, nemam pojma. Vraćaj sve nazad na desni, a nismo upamtile redosled. Zapravo, nije ona, a ja se na nju oslonila, to jest, rodila sam slona... Slaži prvo tu žičicu, posle neki ležaj, tanjirić, tacna, nemam pojma kako se to zove, posle tacne ručicu, posle ručice - maticu. Maticu smo uglavljivale sat vremena. Neki matorci prolaze ulicom, guraju neke kontejnere, ali da naleti neki biciklista - ma, nema šanse. Sat vremena zavrćemo k'o pomahnitale izenu maticu. Malo ona, malo ja, nabijamo maticu na ono šta štrči, šraf, valjda. Ti si protiv kontracepcijskih pilula? I za to imam milion razloga. Žene koje uzimaju pilule su veštački hormonski promenjene i izabraće one partnere koji u tom momentu odgovaraju njihovom hormonalnom stanju. Uostalom, znam o čemu pričam. Probala sam i ja to sranje da uzimam, mesec-dva. I osetila sve odvratne propratne pojave. Ono, jes' siguran seks, ali siguran 100 posto. Uopšte, ali uopšte nisam imala volju ni želju, da ne pričam koliko bih pečenu piletinu uvek rado zamenila za seks sa partnerom. Ma, ne samo pile, sve. I nekako, svaka dlaka ti smeta. Razdražljiv si, plačeš bez razloga, sa razlogom, ja nisam više bila ja, a libido NULA. Mislim da si ti ekstreman slučaj. Moja devojka uvek ima želju za seksom. Jer, napokon će imati svoju ovulaciju. A žene tokom ovulacije biraju muževnije primerke. Desiće se neke promene kod nje, verovao ili ne. Mislim da nije normalno da devojčice čim se ispile i polno sazriju počnu da koriste pilule. I to se onda još stalno potencira. I niko ne gleda da li je to i kako štetno, a uključi samo razum i logiku, i shvatićeš da itekako šteti. Zašto bi se dobrovoljno sterilisao? A, ona da ne bude dodatno opterećena hormonima i spiralama i čudima. Pa, čoveče, kako razmišljaš? Jebemu, bre, je l' tebi važnije da prskaš bez bojazni da će ona da zatrudni od saznanja da si jalov posle toga??? Ajde, reci mi, molim te. I tako jalov ćeš da hodaš svetom i da zasnuješ porodicu s drugom ženom? Zar se ne pitaš? Ja vas ne razumem. Otklonićeš ono što te čini muškarcem, zar nije to pičkasto? Ma, nemoj samo da budeš odgovoran. To je, između ostalog, jedan segment koji čini pravog muškarca. Nema oplođavanja, ali ima karanja do besvesti. Sad sam se iznervirala. Ne mogu da verujem da tako razmišljaš. Kakvo sterilisanje, pičke materine? Pa ne mogu da zamislim muškarca koji bi namerno to sebi uradio, a da mu ja budem žena. Nije razlog da se tako ožučiš. Ja ti supu neću kuvati. Operiši se i od odgovornosti prema svojim postupcima. I tako odlučim ja da mu se zgadim. Znate ono, hoćete nekog da se rešite, i onda pokušavate da glumite štipaljku, tako da ne može da diše od vas. Nisam mu davala lufta, no-no. Samo kad sam spavala. A i zbog njega sam opet počela da pijem kafu, damnit. I kao sve danas ću sutra ću, a ono se gomila frustracija, gubim sebe i svet oko sebe. Počela sam da razvijam emotivni odnos sa mašinama i kompjuterskim programima. Emocija više nije bilo, ni sa moje ni sa njegove strane. Samo papirčina pun sto i neke formalnosti. Jedva sam čekala da se to među nama završi. Nije imalo smisla to odugovlačenje, pa me je koštalo nekoliko neprospavanih noći, dok sam sabrala misli, osećanja i sakupila rasute papirčine sa pisaćeg stola. Sve što je ostalo iza nas spakovano je u 72 kucane strane našeg zajedničkog života. Sad sam happy single. Čekala sam da skuvaš beskonačnu kafu koju ćemo ispijati u beskonačnom nizu beskonačnih vremenskih tačaka. Sedeli smo beskonačno, ti za radnim stolom, ja u svojoj fotelji podvijenih nogu i ispijali beskonačnu kafu. Puštao si beskonačno muziku, koja je bila beskonačno distancirana od moga srca. Nisam osećala beskonačno dugo. Brojali smo beskonačne dane koji nisu imali smisla. Beskonačno mi je falilo da se smeješ na moje šale. Prolazili su sati, kafa se hladila, sa čežnjom sam čekala drugi nalet beskonačnih kapi. Čekala sam da se dogodi ono nešto posebno što bi obeležilo taj magičan trenutak ispijanja beskonačne kafe u dvoje. I nije se desilo. Samo beskonačna dosada i beskonačno uživanje u crnoj aromatičnoj tečnosti. Mića je dobio prvi dan svoje sledovanje Ekstazija. I ajmo, odmah na posao. Jes' da nije neka GOA žurka, ali daj šta daš. I krenuo on da plete mrežu ko ludak. Nije mu važno bilo kakva će mu ta mreža biti, samo je divljao i hiperaktivno skakao sa jedne na drugu nit. S ovom mrežom ne mogu da uvatim ni skarabej bubu da mi se zalomi tu iz Južne Afrike. A Mića jedva dočekao da se malo aktivira. S koje strane da počnem? Ovo je ludilo, ne mogu da se skoncentrišem, ne znam gde je levo. Kako beše ono početak? A možda bolje ovako? Poslednje sledovanje beše sledovanje vutre. Krenuo Mićkan da plete, i smorio se ubrzo zatim. Ispario entuzijazam, ma kakvi - opala motivacija. Drugim rečima: bolelo ga ćoše za sve i mrežu i nauku, i NASU i ljude u belom. Nekako verbalno, ili pomoću gestike, mimike. Možda bi prava reakcija bila čupanje kose i blejanje u jednu tačku otvorenih usta. Naime, pročitah jutros tekst pod naslovom i prvo što mi je palo napamet: Glupi, senzacionalistički tekst, naduvan od novinara. Odmah zatim: Sigurno negde u bolesničkim sjedinjenim državama. Hvatam okom podnaslov: POŽAREVAC!??? Ne mogu da se opasuljim. Svi smo kao deca, manje više bili izloženi po školama jednoj vrsti mobinga. Znate, imate klempave uši, pa vas zločesta deca nazivaju Propelerko, Klempo, imate izbačene prednje zube pa vas nazivaju Duško Dugouško ili već kako. Deca su nemilosrdna i mali demonstratori sile. Beše to nekad kad je mobing bio samo mobing. Kad je štreber bio samo štreber. Kad smo krišom pušili iza škole, punili vodom kondome pa se gađali njima. Drugim rečima, proživljavali svoje pubertetske nestašluke svakojako. Imali smo svoje idole iz viših razreda, neke bad boy-se koji su duvali svoje početničke cigare i cugali pivo da bi zadivili devojčice ili se dokazivali pred ostalim beta mužjacima. Onda došlo to neko ludo doba, taj internet, fejsbuk, google, video igrice prepune nasilja, pucačine, boleština. Deca su se osilila, roditelji ih puštali. Kupiš mu play station i mirna Bosna. Igra se, surfuje po netu, pravi profile po fejsu. Sećam se onog slučaja kad je dečak zaklao psa, odsekao mu glavu i okačio na fejsbuk. Ma, kakav si baja! Zaboga, kakve to mlade ljude pravimo od dece? Pa nova era je pokucala na vrata već odavno,a mi ostali da se šećkamo u izgaženim natikačama. Sistem jeste tu da ukroti i kažnjava, ne da plaši. Roditelji su ti koji moraju da vaspitavaju sopstvenu decu. Ne fejsbuk, ne super nanny. Škola kao vaspitač broj 2. Da se uvede kao OBAVEZAN predmet seksualno obrazovanje, ne veronauka, to je prevaziđeno odavno. Ako ćemo iskreno, šta smo naučili od današnjih popova? Ljudi u crnom, puštaju brade, pevaju i voze skupa kola, a ponekad i prisiljavaju na bludne radnje male dečake. Svaki roditelj, ako bude želeo, može da prenese detetu tradicije i običaje, koju slavu slave i ostale stvari. Religija je INDIVIDUALNA stvar. No, to je tema za neki drugi post. Na porodici je da decu lepo vaspita i unese im osnovne vrednosti. A, škola je tu da pripremi dete za život, da ga obrazuje, da ne luta kao zabludela ovčica. Jer život je surov, a klinci danas prepušteni sami sebi. Što si unezverena tako? Jedan italijaski fudbaler je oženio neku košarkašicu, baš pre neki dan videla na tv-u. On prcmoljak, ona neboder, i šta im fali? Mislim, žao mi je, ali providna si. Šta ako je on ispravan čovek? Šta ako bi te držao kao malo vode na dlanu? Ti sve uvek moraš da pokvariš već na početku. Da ga vodim na ringešpil i kupujem mu šećernu vunu? Samo ti kažem da pogrešno razmišljaš. Kad se dvoje vole, onda nije bitno što je ona malo viša od njega. Evo, ja slušala, neki čovek u Rusiji bio zaljubljen u visoku devojku, on nizak i pošto je imao para odlučio da produži noge. Da, obećali mu da će za desetak cm da mu produže noge. I šta se dogodilo? Momku su produžili noge, ali je pao u kolica. Eto, to je tragično. A ti izmišljaš tu neke besne gliste. Možda je stvarno ok. Ajde, zvaću ga kasnije, ionako nema od toga ništa. Ako ti nije problem da me uzmeš kolima... Pa nisam tako mislio. Nisam ja uopšte za to. Imam neotplaćene dugove i trista miliona čuda.. Samo nisam trenutno za vezivanja. I sve je bilo kako obično biva. Nazvala sam kevu i rekla joj: -Gotovo je s njim. Ja sam htela vezu, on nije. I onda smo se dogovorili da se više ne viđamo. Kako ti je sad? Ali me zabolelo kad je rekao da on ipak neće. Je l' si htela? Ja sam queenjungle, bivši zavisnik od Twittera. Recite nam, otkud vi ovde u realnom svetu? Znate na šta mislim? Primera radi na Twitter? Pa bilo je zavodljivo. Znate, ja imam blog već skoro 2 godine, biće 2 u aprilu, i za taj blog je poželjno da imate i nalog na Twitter-u, kako biste mogli da šerujete novi post. U čemu je fora? Twitter nije samo šerovanje, on je zavodiljiva društvena mreža za povezivanje u sekundi, šerovanje ideja, informacija, izbacivanje frustracija, teškoća, problema. Ali, sve to nije realno. Mislim, vi ćete dobiti kratkotrajno zadovoljstvo, i onda postajete rupa bez dna. Pazite, doktore, ja sam imala skoro 1600 folovera, to nije mala stvar. I koji god tvit da izbacim neko ga je fejvao. Omiljenovao, kako god hoćete. Počela sam da se pitam, zaboga, zbog čega bi neko to favorizovao? A, onda sam uhvatila sebe kako to isto radim. To je jednostavno jedna vrsta sinhonizacije energije, da se tako ezoterično izrazim. Znači, neko je to pročitao i primio k znanju, niste to uzalud napisali. Iako ste, vrlo moguće, izbacili neku najglupost decenije. Ali viđeno je, neko se pronašao, sinhronizovao svoju energiju sa vašom i jednostavno fejvao. I kako da dobijete pažnju koja vam je potrebna? Pa svi smo to na neki način. Na Twitteru svako dobija željenu pažnju nekim svojim tvitom. Čak i beznačajnim, a da ne govorim o tome ako komentarišete neku aktuelnu situaciju ili komentarišete pipave teme. Možete li da nabrojite nešto pozitivno u vezi sa tim? Smatram da mreža ume da bude izuzetno korisna za sklapanja realnih prijateljstava, poslovnih kontakata, raznoraznih oglasa, pa čak i zaljubljivanja. Međutim, sve to, ako ne pređe u realnost, gubi osnovu i svrhu postojanja. Bacate me u razmišljanje sad. Da, kad mi je trebao savet u vezi nečega, informacija. Brzo se to ritvituje i brzo stigne odgovor. To je stvarno tip-top. Da vam kažem, sve je to teorija, i sve je to zamka vašeg mozga ukoliko nema potencijal da pređe u nešto realno. Šta vredi da te neko ceni i poštuje u virtuelnom svetu? Jasno je meni da iza tih glavatara stoje normalni ljudi od krvi i mesa, ali moja je slika sasvim idealizovana, jer dok si mi na taj način poklanjamo pažnju, nema mesta sumnjama, ideali rules. Elem, shvatila sam da sam počela da se radujem kafici na Twitteru, neobaveznom ćaskanju sa nepoznatim ljudima. A obaveze stoje i neće se uraditi same od sebe. Vidite, nekako mi je došlo iz dupeta u glavu i bilo je i pre tih pokušaja odlaženja, dva puta do sada. Kažete sebi, ako uspem da kontrolišem, mogu da uživam i u Twitter-u. I onda se vratite i ne uspete. Ne, jednostavno, previše je zavodljivo tamo. Da, to je taj ritual. Niti jedan jedini put kad sam se brisala nisam želela da privučem pažnju. Ili je nešto drugo po sredi? Ali, nije to tako jednostavno. Dakle, imate rok da se vratite. Računala sam s tim, suspendovaću nalog, pa mogu da budem karakter i da kontrolišem i uživam umereno. Ali to vam je skoro pa kao heroin. Svi misle mogu da kontrolišu drogu, ali dok shvate da ne mogu, već droga kontroliše njih. I, desilo se to da sam tražila povod da nemam razlog da se vraćam na Twitter, što povlači drastične mere, npr. Verujte mi, trajalo je celu noć. I da stvar bude gora, ne možete vi kako hoćete, klik i sve je obrisano. Postoje programi koji se čak ponegde i plaćaju. Ili programi koji brišu određeni broj tvitova i folovera, a vi morate onda manuelno. Pronalazim sebi načine realnog ulepšavanja dana bez zavisnosti i kafenisanja sa divnim i nepoznatim ljudima. To je bila ispravna odluka. Jedan ekstremni učinak, ali bože moj, ipak učinak. Sad je besmisleno očajno tražiti folovere i nije više to - to. Neke ljude želela bih live da upoznam i sretnem i ništa manje od toga. Na kraju krajeva, lepo je to, ali nije zdravo. Pa, sad idem da se nađem s prijateljicom na kafi, tu na trgu. Koračaš, saplićeš se, ustaješ. Popiješ vode, pojedeš hleba, zagrliš saputnika, prenoćiš, pozdraviš se i nastavljaš put. Pitaš se kuda žuriš? Doručkuješ, ručaš, večeraš, spavaš. Zamisli da je večnost. Fotografija: A moment in Time by Jeff Gardner.
